Kad vetar i led omlate krov, kad golubovi pobegnu na neko mirnije mesto i kiša provali u kuću, samo ćuti. Sedi negde sa strane, gde je tiho i suvo, i dok tutnji orkan Južnim Banatom, u svojoj glavi pokreni olovku po onom divnom nebeskom papiru i šaraj. Neke samo tvoje puteve, trag pedale na starom zidu, šaru sa marame tvoje bake. A kad se crnilo raziđe i poskidaš polupale crepove, stari šrafciger, makaze, nož i grebuckaj polako. Jer crep je crep dok gleda u oblake -kad siđe u tvoje ruke, to je samo još jedan list papira za šaranje. I tako… :